МИТОЛОГИЈА И МИТОЛОВ: ПРИКАЗ КЊИГЕ ПРЕДУЗЕТНИЧКА ДРЖАВА (2013)

Свака базична прича тежи да из свог угла опише стварност, њене законитости и представи је као нешто што се подразумева. Такве приче називамо идеологијама. Свака почиње као утопија коју у почетку мало ко зарезује, полаже право на истину и када се устали, тешко се оспорава.

Такав је неолиберализам – идеологија тржишта као отпималног механизма алокације ресурса. То је систем апстрактних ставова у коме овлашћења државе, која је нужно неефикасна, треба умањити како би се ослободило местo за приватнике који су, због конкуренције којој су изложени, нужно ефикаснији. Прилагодљиви су, инвентивни и стога бољи за иновативни рад. Државе су ирационалне, троме и треба да се задрже на спровођењу закона. Да бране конкуренцију и право својине.

Ако вам се ово чини исувише простом сликом стварности, у праву сте. Много је сложенија, али идеологије за то и служе: да стварност редукују, причу исполирају а поредак оправдају. Пошто је неолиберализам систем ставова, могуће је да нешто систематски скрива. Шта?

Ако вам се чини да ипак постоје случајеви ефикасних и ефективних јавних политика, предузећа и установа, опет сте у праву. Није тешко утврдити шта то неолиберализам скрива: позитивне учинке и особине државе у економији и друштву.

Управо то је тема „Предузетничке државе“ (The Entrepreneurial State, 2013) Маријане Мацукато. Њена намера је да укаже на доминантно неразумевање односа јавног и приватног сектора и понуди другачији поглед. Зато је фокус књиге, коју је 2020. на српском објавила Академска књига по преводу Ивице Павловића, политика иновација. У њој се значај јавног сектора упорно умањује, а приватног препумпава.

Када знања нема, митови коло воде. Ова књига бави се њима.

МИТОЛОВ

На почетку, ауторка скицира устаљену причу о држави која спутава предузетнишво, оптерећује привреду и неуспешно „бира победнике“. Причају је многи економисти и политичари који им верују, а медији преносе. У њој за сваку кризу може, тако грбава, бити само држава.

Тако се поверовало да је за економску кризу 2008. крив јавни дуг а био је приватни, на америчком финансијском и тржишту некретнина. Јавни дугови држава јесу расли, али због спашавања банака и ублажавања кризе. Упркос томе што нису криве, бројним државама наметнуте су политике штедње, јер економски раст и високи јавни дуг наводно не иду заједно. Ову тезу учврстили су 2010. угледни економисти Кармен Рајнхарт и Кенет Рогоф, у чланку чији је закључак да дуг преко 90% БДП-а обавезно поткопава раст. Иако је методологију рада, објављеног у престижном American Economic Review, након три године оборио један студент, догма је опстала. „Снага идеологије толико је јака да се историја лако измишља“, ауторка пише на 53. страни. Пошто земље које имају и високе дугове и стабилан економски раст постоје, суштина није у обиму, већ врсти јавне потрошње.

Економисти који, ипак, признају важност државе користе концепт „тржишног неуспеха“. То су стања када слободно тржиште не пружа довољно пожељних добара и услуга (образовање) или не урачунава штетне ефекте своје делатности (загађење). Тада држава треба да коригује тржиште тиме што ће разним порезима, таксама и субвенцијама стимулисати добру, а дестимулисати лошу пословну праксу.

Ипак, ни овај оквир није довољан јер акцентује реактивну, а изоставља проактивну улогу државе. Мацукато истиче оквир према коме државе коригују, али и стварају тржишта – попут рачунарства, интернета, биотехнологија, зелених технологија и слично – чији потенцијал приватни сектор није ни уочио. Да је јавни сектор кључан при технолошком развоју, следи из три одлике процеса иновација.

ИНОВАЦИЈЕ – КУМУЛАТИВНЕ, НЕИЗВЕСНЕ, КОЛЕКТИВНЕ

Иновације су кумулативан процес. Ако се у нечему економисти слажу, то је да су улагања у науку, технологију, вештине и нове облике организације темељ дугорочног раста у капитализму. Ово је разумео и Маркс, а најпознатија идеја Јозефа Шумпетера је управо о „креативном разарању“ услед савршенијих производних техника. Роберт Солоу, добитник Нобелове награде за економију 1987, показао је да се преко четири петине економског раста не објашњава ни радом ни капиталом, већ технолошким променама.

Ко су носиоци технолошке промене? Да ли су то генијални појединци? Предузетници из гараже? Пословни анђели?

Не. Оне су плод континуираних, вишегодишњих улагања која се надовезују. Успешне компаније као што је IBM тешко би освојиле тржиште личних рачунара 1970-их без јавних улагања у истраживање полупроводника још од 1950-их.

Иновације су неизвесне. Већина пропадне, а од идеје до комерцијализације могу проћи деценије. Ризици су велики – фундаментална истраживања траже много капитала. Ризици су бројни – проистичу из сложености циља, регулације или зрелости тржишта. Велике и бројне ризике приватници не воле.

Књига је компилација примера где државе, у недостатку смелости приватног сектора, обезбеђују дугорочно финансирање. На 103. страни видимо да јавни сектор у САД финансира готово 60% фундаменталних истраживања а приватни мање од 20%. Зато је чак 77 од 88 најважнијих иновација у периоду од 1971. до 2006. потпуно зависило од државе. Тада су развијане кључне технологије данашњице, попут интернета.

Када је реч о зеленој технологији као кључној теми сутрашњице, говори се да држава не треба да се меша већ само субвенционише приватни сектор. Мацукато пише да зелену револуцију данас предводи Кина, а не САД и Европа, зато што више „нема визије за будућност попут оних које су пре двадесет година довеле до ширења интернета“. Зеленој транзицији, технологијама као што су ветрогенератори и соларне плоче, као и централном улогом влада и развојних банака у њиховом ширењу, посвећени су шесто и седмо поглавље.

За то време, корпорације улажу у – саме себе. Уместо истраживања и развоја, откупљују сопствене акције како би повећале „вредност за акционаре“ и бонусе за менаџере. Ово се запатило и у фармацији, која папрене цене лекова правда трошковима истраживања и развоја. Мацукато наводи да је 2011. године Pfizer откупио сопствене акције у вредности од око девет милијарди долара тј. 99% трошкова за истраживање и развој. Његов конкурент Amgen је, од 1992. до 2011. године, на откуп својих акција потрошио еквивалент 115% издатака за истраживање и развој.

Ово не би било тако спорно да се ради о изолованој пракси једне бранше, али не ради се: у деценији која претходи књизи, 500 највећих компанија листираних на америчким берзама је на сопствене акције потрошило преко три хиљаде милијарди долара. Аргумент гласи да, услед државне потрошње, недостају инвестиционе прилике. Ово је познато као „ефекат истискивања“. Ипак, гомилање приватног капитала уз ослањање на јавна улагања, чини иновациони екосистем далеко мање симбиотским, а далеко више паразитским него што нам се представља. „То није ‘ефекат истискивања’, то је шлепање“, пише Мацукато.

Поменута пракса је лоша јер игнорише да су иновације колективан процес, пун покушаја и грешака.  Тиче се трајне интеракције између различитих установа, између различитих људи са различитим улогама у приватном, јавном и цивилном сектору. Појединачни доприноси нису лако мерљиви – управљачко рачуноводство ту не помаже – али постоје. То гарантује политичка економија.

Шта ово значи? Значи да сваки предузетник-самотњак, који је из гараже досегао звезде, то није учинио сам, него на раменима генерација претходних предузетника и пореских обвезника.

Ово није аргумент о свемоћи државе, а још мање против приватне иницијативе. Јавна улагања и служе да спусте ризик, поспеше пословање и тиме друштвени развој. Ту проблема нема.

Проблеми настају када тај развој занемоћа. Када друштво, од технолошких иновација које колективно финансира а корпорације искористе, добија далеко мање него што треба. Када се ризици социјализују, а награде приватизују.

ДРЖАВНИ ПРОЈЕКАТ APPLE

Из мора компанија које воле да се овајде о ову дисфункционалну динамику, Мацукато издваја Епл који је тема петог поглавља. Акционари и руководиоци нису ни једини ни највећи носиоци успона ове империје, заснованом на напредним уређајима. Напротив, за њихов развој заслужна је далековидост америчке државе у предвиђању радикалних иновација  у области електронике и комуникација деценијама уназад. То се односи на микропроцесоре, литијум-јонске батерије, интернет, GPS, екране осетљиве на додир, вештачку интелигенцију и остале технологије које Епл уграђује у сваку генерацију својих производа, којима је освојио свет.

Пет година након што су 2007. представљени „ајфон“ и „ајпод тач“, глобална продаја Епла порасла је за готово 460 процената. У време писања књиге, тржишна вредност компаније премашила је 700 милијарди долара, а приходи 180 милијарди. Ипак, финансијски узлет фирме праћен је падом удела улагања у истраживање и развој у њеним приходима. Док су 2012. ови удели код Мајкрософта, Нокије и Гугла били 12-14%, Епл је улагао непуна три процента. Овакав пословни модел одржан је фокусом на допадљив дизајн, маркетинг и на интеграцију технологија које је развијао други. У време лансирања ових, iOS платформом увезаних справица, Епл је уживао подршку државе у три главна правца: капитално инвестирање у раним, ризичним фазама развоја; пружањем приступа технологијама произашлих из јавних истраживачких програма и пореским и трговинским мерама, ради освајања светских тржишта.

О социјализацији ризика толико – шта је са приватизацијом награда? У осмом поглављу Мацукато се суочава са митом о отварању радних места. Епл, на основу података консултантске куће  Analysis Group, тврди да је до сада генерисао послове за око 514.000 људи. Док је, од тога, једва 50.000 директно запослених, истовремено се таји колико је производник радних места. То упућује на сумњу да се као запослени рачунају врло разноврсни извршиоци из читавог ланца вредности – од курира до медицинског особља. Да није битан само број већ и квалитет радних места говори то што је, према ауторки, девет највиших руководилаца у 2011. години зарадило колико и 95.000 обичних радника. Иако имиџ говори другачије, политика надокнада Епла „само је мало боља од Волмарта“ који је, према UN, генератор запослене сиротиње у Америци.

Поред упитног стварања достојних радних места, компанија је усавршила и праксе којима умањује пореске обавезе. Мацукато пише да Епл, са седиштем у Калифорнији, део своје добити пребацује на ћерку-фирму у држави Невада, где нема пореза на добит. Глобална визија тражи глобално делање, па тако Епл оснива ћерке-фирме у пореским уточиштима као што су Луксембург, Ирска или Британска Девичанска Острва. Тако пријављује само трећину својих прихода у својој држави, чиме је закида за и до пет милијарди долара.

Треба разумети да се, након 2008. и препознавања финансијског сектора као „потенцијално паразитске штеточине“ економије, иста лоша пракса пренела и у сектор високих технологија. Системска екстракција јавног богатства доводи дотле да Епл, Гугл, Џенерал Електрик, Циско, Амазон и друге компаније цветају на крилима државних инвестиција, док држава кубури са јавним дугом, растућом неједнакошћу, оронулом инфраструктуром итд.

КАКО ДАЉЕ?

Боље разумевање ризика препознаје значај јавног сектора, за шта треба идентификовати како се подела иновативног рада одражава на поделу награда. Када би структура награда проистеклих из комерцијализације иновација одражавала колективну природу процеса иновација, Мацукато ову књигу не би ни написала. Овако, посвећује јој девето и можда најважније поглавље. Каква је будућност у систему социјализованог ризика и приватизованих награда? Суморна. Њени обриси дати су на 247. страни:

КАД ПРИСВАЈАЊЕ НАГРАДА НАДМАШИ РИЗИК У ПРОЦЕСУ ИНОВАЦИЈА, РЕЗУЛТАТ ЈЕ НЕЈЕДНАКОСТ; КАД РАЗМЕРЕ НЕЈЕДНАКОСТИ ПОРЕМЕТЕ УЛАГАЊА У ПРОЦЕС ИНОВАЦИЈА, РЕЗУЛТАТ ЈЕ НЕСТАБИЛНОСТ; КАДА РАЗМЕРЕ НЕСТАБИЛНОСТИ ПОВЕЋАВАЈУ НЕИЗВЕСНОСТ ПРОЦЕСА ИНОВАЦИЈА, РЕЗУЛТАТ ЈЕ ЕКОНОМСКО УСПОРАВАЊЕ ИЛИ ПАД.

КАКО ПРЕСЕЋИ ГОРДИЈЕВ ЧВОР?

У домену политике је јасно да, уколико држава директно финансира технолошки продор, треба да извуче накнаду. Зато би део прихода проистеклих из њих требало уплаћивати у неку врсту националног иновационог фонда, из кога би се финансирале будуће иновације. Изводљиво је и да држава задржи контролни удео у патентима, или чак предузећима која комерцијализују јавно финансиране технологије. Тако је фински иновациони фонд SITRA задржавала удео у власништву Нокије.

Обимно, контрациклично кредитирање привреде могло би да се спроводи кроз државне инвестиционе банке, попут KfV у Немачкој или Кинеске развојне банке. Овај модел интересантан је јер компанијама не пружа само обиље „стрпљивог“ капитала у раним и ризичним фазама. Кредитирањем развојних пројеката у иностранству, државе би убирале приход од камате и обезбеђивале ангажман управо домаћим компанијама, чији технолошки развој и финансирају. У домену идеја, потребан је раскид са идеологизацијом. Истина о јавном и приватном сектору није у светости крајњег власништва, још мање у неолибералним дихотомијама „ефикасно-неефикасно“ или „продуктивно-издржавано“, а понајмање у њиховом сукобу. Напротив: она је у искреној и равноправној сарадњи – у друштвима која желе напред.

Аутор: Иван Радановић, колумниста Института за развој и иновације

Слика: Преузета са званичног сајта https://marianamazzucato.com/, Pictures © Mariana Mazzucato