Svaka bazična priča teži da iz svog ugla opiše stvarnost, njene zakonitosti i predstavi je kao nešto što se podrazumeva. Takve priče nazivamo ideologijama. Svaka počinje kao utopija koju u početku malo ko zarezuje, polaže pravo na istinu i kada se ustali, teško se osporava.
Takav je neoliberalizam – ideologija tržišta kao otpimalnog mehanizma alokacije resursa. To je sistem apstraktnih stavova u kome ovlašćenja države, koja je nužno neefikasna, treba umanjiti kako bi se oslobodilo mesto za privatnike koji su, zbog konkurencije kojoj su izloženi, nužno efikasniji. Prilagodljivi su, inventivni i stoga bolji za inovativni rad. Države su iracionalne, trome i treba da se zadrže na sprovođenju zakona. Da brane konkurenciju i pravo svojine.
Ako vam se ovo čini isuviše prostom slikom stvarnosti, u pravu ste. Mnogo je složenija, ali ideologije za to i služe: da stvarnost redukuju, priču ispoliraju a poredak opravdaju. Pošto je neoliberalizam sistem stavova, moguće je da nešto sistematski skriva. Šta?
Ako vam se čini da ipak postoje slučajevi efikasnih i efektivnih javnih politika, preduzeća i ustanova, opet ste u pravu. Nije teško utvrditi šta to neoliberalizam skriva: pozitivne učinke i osobine države u ekonomiji i društvu.
Upravo to je tema „Preduzetničke države“ (The Entrepreneurial State, 2013) Marijane Macukato. Njena namera je da ukaže na dominantno nerazumevanje odnosa javnog i privatnog sektora i ponudi drugačiji pogled. Zato je fokus knjige, koju je 2020. na srpskom objavila Akademska knjiga po prevodu Ivice Pavlovića, politika inovacija. U njoj se značaj javnog sektora uporno umanjuje, a privatnog prepumpava.
Kada znanja nema, mitovi kolo vode. Ova knjiga bavi se njima.
MITOLOV
Na početku, autorka skicira ustaljenu priču o državi koja sputava preduzetnišvo, opterećuje privredu i neuspešno „bira pobednike“. Pričaju je mnogi ekonomisti i političari koji im veruju, a mediji prenose. U njoj za svaku krizu može, tako grbava, biti samo država.
Tako se poverovalo da je za ekonomsku krizu 2008. kriv javni dug a bio je privatni, na američkom finansijskom i tržištu nekretnina. Javni dugovi država jesu rasli, ali zbog spašavanja banaka i ublažavanja krize. Uprkos tome što nisu krive, brojnim državama nametnute su politike štednje, jer ekonomski rast i visoki javni dug navodno ne idu zajedno. Ovu tezu učvrstili su 2010. ugledni ekonomisti Karmen Rajnhart i Kenet Rogof, u članku čiji je zaključak da dug preko 90% BDP-a obavezno potkopava rast. Iako je metodologiju rada, objavljenog u prestižnom American Economic Review, nakon tri godine oborio jedan student, dogma je opstala. „Snaga ideologije toliko je jaka da se istorija lako izmišlja“, autorka piše na 53. strani. Pošto zemlje koje imaju i visoke dugove i stabilan ekonomski rast postoje, suština nije u obimu, već vrsti javne potrošnje.
Ekonomisti koji, ipak, priznaju važnost države koriste koncept „tržišnog neuspeha“. To su stanja kada slobodno tržište ne pruža dovoljno poželjnih dobara i usluga (obrazovanje) ili ne uračunava štetne efekte svoje delatnosti (zagađenje). Tada država treba da koriguje tržište time što će raznim porezima, taksama i subvencijama stimulisati dobru, a destimulisati lošu poslovnu praksu.
Ipak, ni ovaj okvir nije dovoljan jer akcentuje reaktivnu, a izostavlja proaktivnuulogu države. Macukato ističe okvir prema kome države koriguju, ali i stvaraju tržišta – poput računarstva, interneta, biotehnologija, zelenih tehnologija i slično – čiji potencijal privatni sektor nije ni uočio. Da je javni sektor ključan pri tehnološkom razvoju, sledi iz tri odlike procesa inovacija.
INOVACIJE – KUMULATIVNE, NEIZVESNE, KOLEKTIVNE
Inovacije su kumulativan proces. Ako se u nečemu ekonomisti slažu, to je da su ulaganja u nauku, tehnologiju, veštine i nove oblike organizacije temelj dugoročnog rasta u kapitalizmu. Ovo je razumeo i Marks, a najpoznatija ideja Jozefa Šumpetera je upravo o „kreativnom razaranju“ usled savršenijih proizvodnih tehnika. Robert Solou, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 1987, pokazao je da se preko četiri petine ekonomskog rasta ne objašnjava ni radom ni kapitalom, već tehnološkim promenama.
Ko su nosioci tehnološke promene? Da li su to genijalni pojedinci? Preduzetnici iz garaže? Poslovni anđeli?
Ne. One su plod kontinuiranih, višegodišnjih ulaganja koja se nadovezuju. Uspešne kompanije kao što je IBM teško bi osvojile tržište ličnih računara 1970-ih bez javnih ulaganja u istraživanje poluprovodnika još od 1950-ih.
Inovacije su neizvesne. Većina propadne, a od ideje do komercijalizacije mogu proći decenije. Rizici su veliki – fundamentalna istraživanja traže mnogo kapitala. Rizici su brojni – proističu iz složenosti cilja, regulacije ili zrelosti tržišta. Velike i brojne rizike privatnici ne vole.
Knjiga je kompilacija primera gde države, u nedostatku smelosti privatnog sektora, obezbeđuju dugoročno finansiranje. Na 103. strani vidimo da javni sektor u SAD finansira gotovo 60% fundamentalnih istraživanja a privatni manje od 20%. Zato je čak 77 od 88 najvažnijih inovacija u periodu od 1971. do 2006. potpuno zavisilo od države. Tada su razvijane ključne tehnologije današnjice, poput interneta.
Kada je reč o zelenoj tehnologiji kao ključnoj temi sutrašnjice, govori se da država ne treba da se meša već samo subvencioniše privatni sektor. Macukato piše da zelenu revoluciju danas predvodi Kina, a ne SAD i Evropa, zato što više „nema vizije za budućnost poput onih koje su pre dvadeset godina dovele do širenja interneta“. Zelenoj tranziciji, tehnologijama kao što su vetrogeneratori i solarne ploče, kao i centralnom ulogom vlada i razvojnih banaka u njihovom širenju, posvećeni su šesto i sedmo poglavlje.
Za to vreme, korporacije ulažu u – same sebe. Umesto istraživanja i razvoja, otkupljuju sopstvene akcije kako bi povećale „vrednost za akcionare“ i bonuse za menadžere. Ovo se zapatilo i u farmaciji, koja paprene cene lekova pravda troškovima istraživanja i razvoja. Macukato navodi da je 2011. godine Pfizer otkupio sopstvene akcije u vrednosti od oko devet milijardi dolara tj. 99% troškova za istraživanje i razvoj. Njegov konkurent Amgen je, od 1992. do 2011. godine, na otkup svojih akcija potrošio ekvivalent 115% izdataka za istraživanje i razvoj.
Ovo ne bi bilo tako sporno da se radi o izolovanoj praksi jedne branše, ali ne radi se: u deceniji koja prethodi knjizi, 500 najvećih kompanija listiranih na američkim berzama je na sopstvene akcije potrošilo preko tri hiljade milijardi dolara. Argument glasi da, usled državne potrošnje, nedostaju investicione prilike. Ovo je poznato kao „efekat istiskivanja“. Ipak, gomilanje privatnog kapitala uz oslanjanje na javna ulaganja, čini inovacioni ekosistem daleko manje simbiotskim, a daleko više parazitskim nego što nam se predstavlja. „To nije „efekat istiskivanja“, to je šlepanje“, piše Macukato.
Pomenuta praksa je loša jer ignoriše da su inovacije kolektivanproces, pun pokušaja i grešaka. Tiče se trajne interakcije između različitih ustanova, između različitih ljudi sa različitim ulogama u privatnom, javnom i civilnom sektoru. Pojedinačni doprinosi nisu lako merljivi – upravljačko računovodstvo tu ne pomaže – ali postoje. To garantuje politička ekonomija.
Šta ovo znači? Znači da svaki preduzetnik-samotnjak, koji je iz garaže dosegao zvezde, to nije učinio sam, nego na ramenima generacija prethodnih preduzetnika i poreskih obveznika.
Ovo nije argument o svemoći države, a još manje protiv privatne inicijative. Javna ulaganja i služe da spuste rizik, pospeše poslovanje i time društveni razvoj. Tu problema nema.
Problemi nastaju kada taj razvoj zanemoća. Kada društvo, od tehnoloških inovacija koje kolektivno finansira a korporacije iskoriste, dobija daleko manje nego što treba. Kada se rizici socijalizuju, a nagrade privatizuju.
DRŽAVNI PROJEKAT APPLE
Iz mora kompanija koje vole da se ovajde o ovu disfunkcionalnu dinamiku, Macukato izdvaja Epl koji je tema petog poglavlja. Akcionari i rukovodioci nisu ni jedini ni najveći nosioci uspona ove imperije, zasnovanom na naprednim uređajima. Naprotiv, za njihov razvoj zaslužna je dalekovidost američke države u predviđanju radikalnih inovacija u oblasti elektronike i komunikacija decenijama unazad. To se odnosi na mikroprocesore, litijum-jonske baterije, internet, GPS, ekrane osetljive na dodir, veštačku inteligenciju i ostale tehnologije koje Epl ugrađuje u svaku generaciju svojih proizvoda, kojima je osvojio svet.
Pet godina nakon što su 2007. predstavljeni „ajfon“ i „ajpod tač“, globalna prodaja Epla porasla je za gotovo 460 procenata. U vreme pisanja knjige, tržišna vrednost kompanije premašila je 700 milijardi dolara, a prihodi 180 milijardi. Ipak, finansijski uzlet firme praćen je padom udela ulaganja u istraživanje i razvoj u njenim prihodima. Dok su 2012. ovi udeli kod Majkrosofta, Nokije i Gugla bili 12-14%, Epl je ulagao nepuna tri procenta. Ovakav poslovni model održan je fokusom na dopadljiv dizajn, marketing i na integraciju tehnologija koje je razvijaodrugi. U vreme lansiranja ovih, iOS platformom uvezanih spravica, Epl je uživao podršku države u tri glavna pravca: kapitalno investiranje u ranim, rizičnim fazama razvoja; pružanjem pristupa tehnologijamaproizašlih iz javnih istraživačkih programa i poreskim i trgovinskim merama, radi osvajanja svetskih tržišta.
O socijalizaciji rizika toliko – šta je sa privatizacijom nagrada? U osmom poglavlju Macukato se suočava sa mitom o otvaranju radnih mesta. Epl, na osnovu podataka konsultantske kuće Analysis Group, tvrdi da je do sada generisao poslove za oko 514.000 ljudi. Dok je, od toga, jedva 50.000 direktno zaposlenih, istovremeno se taji koliko je proizvodnik radnih mesta. To upućuje na sumnju da se kao zaposleni računaju vrlo raznovrsni izvršioci iz čitavog lanca vrednosti – od kurira do medicinskog osoblja. Da nije bitan samo broj već i kvalitet radnih mesta govori to što je, prema autorki, devet najviših rukovodilaca u 2011. godini zaradilo koliko i 95.000 običnih radnika. Iako imidž govori drugačije, politika nadoknada Epla „samo je malo bolja od Volmarta“ koji je, prema UN, generator zaposlene sirotinje u Americi.
Pored upitnog stvaranja dostojnih radnih mesta, kompanija je usavršila i prakse kojima umanjuje poreske obaveze. Macukato piše da Epl, sa sedištem u Kaliforniji, deo svoje dobiti prebacuje na ćerku-firmu u državi Nevada, gde nema poreza na dobit. Globalna vizija traži globalno delanje, pa tako Epl osniva ćerke-firme u poreskim utočištima kao što su Luksemburg, Irska ili Britanska Devičanska Ostrva. Tako prijavljuje samo trećinu svojih prihoda u svojoj državi, čime je zakida za i do pet milijardi dolara.
Treba razumeti da se, nakon 2008. i prepoznavanja finansijskog sektora kao „potencijalno parazitske štetočine“ ekonomije, ista loša praksa prenela i u sektor visokih tehnologija. Sistemska ekstrakcija javnog bogatstva dovodi dotle da Epl, Gugl, Dženeral Elektrik, Cisko, Amazon i druge kompanije cvetaju na krilima državnih investicija, dok država kuburi sa javnim dugom, rastućom nejednakošću, oronulom infrastrukturom itd.
KAKO DALJE?
Bolje razumevanje rizika prepoznaje značaj javnog sektora, za šta treba identifikovati kako se podela inovativnog rada odražava na podelu nagrada. Kada bi struktura nagrada proisteklih iz komercijalizacije inovacija odražavala kolektivnu prirodu procesa inovacija, Macukato ovu knjigu ne bi ni napisala. Ovako, posvećuje joj deveto i možda najvažnije poglavlje. Kakva je budućnost u sistemu socijalizovanog rizika i privatizovanih nagrada? Sumorna. Njeni obrisi dati su na 247. strani:
KAD PRISVAJANJE NAGRADA NADMAŠI RIZIK U PROCESU INOVACIJA, REZULTAT JE NEJEDNAKOST; KAD RAZMERE NEJEDNAKOSTI POREMETE ULAGANJA U PROCES INOVACIJA, REZULTAT JE NESTABILNOST; KADA RAZMERE NESTABILNOSTI POVEĆAVAJU NEIZVESNOST PROCESA INOVACIJA, REZULTAT JE EKONOMSKO USPORAVANJE ILI PAD.
KAKO PRESEĆI GORDIJEV ČVOR?
U domenu politike je jasno da, ukoliko država direktno finansira tehnološki prodor, treba da izvuče naknadu. Zato bi deo prihoda proisteklih iz njih trebalo uplaćivati u neku vrstu nacionalnog inovacionog fonda, iz koga bi se finansirale buduće inovacije. Izvodljivo je i da država zadrži kontrolni udeo u patentima, ili čak preduzećima koja komercijalizuju javno finansirane tehnologije. Tako je finski inovacioni fond SITRA zadržavala udeo u vlasništvu Nokije.
Obimno, kontraciklično kreditiranje privrede moglo bi da se sprovodi kroz državne investicione banke, poput KfV u Nemačkoj ili Kineske razvojne banke. Ovaj model interesantan je jer kompanijama ne pruža samo obilje „strpljivog“ kapitala u ranim i rizičnim fazama. Kreditiranjem razvojnih projekata u inostranstvu, države bi ubirale prihod od kamate i obezbeđivale angažman upravo domaćim kompanijama, čiji tehnološki razvoj i finansiraju. U domenu ideja, potreban je raskid sa ideologizacijom. Istina o javnom i privatnom sektoru nije u svetosti krajnjeg vlasništva, još manje u neoliberalnim dihotomijama „efikasno-neefikasno“ ili „produktivno-izdržavano“, a ponajmanje u njihovom sukobu. Naprotiv: ona je u iskrenoj i ravnopravnoj saradnji – u društvima koja žele napred.
Autor: Ivan Radanović, kolumnista Instituta za razvoj i inovacije
