У својој суштини, биоекономија представља економски систем који се заснива на одрживом коришћењу обновљивих биолошких ресурса (нпр. биљака, микроорганизама, итд) у сврху производње хране, материјала и енергије. Биотехнологија се бави вишеструким савременим друштвеним изазовима попут еколошке одрживости, одрживе производње хране и економске отпорности, и обухвата различите секторе попут пољопривреде, шумарства и биотехнологије.
Ипак, уколико кренемо да елаборирамо основне дефиниције и сагледавамо различите начине на које се биоекономија може спроводити односно како би је требало спроводити, приметићемо и различита виђења самог концепта. Од перспективе оријентисане ка технологији до погледа на биоекономију кроз еколошка и социолошка сочива. Почнимо хронолошки.
Као појам, први пут га је 1970-их употребио Николас Ђорђеску-Реген (енг. Nikolas Georgescu-Roegen), румунски математичар и економиста како би описао економски систем заснован на материјалним природним законима и који узима у обзир ограничену количину расположивих сировина. Теоријске основе за овај приступ комбиновале су економију са физиком и биологијом, са акцентом на други закон термодинамике. Један од централних аргумената био је да економске активности суштински доводе до деградације животне средине. Ово повећава ентропију искоришћених ресурса и истовремено смањује присуство ресурса ниске ентропије у окружењу.
Надовезујући се на ову премису и чињеницу да ентропија увек расте или остане константна у изолованом систему, закључено је да линеарни модели експлоатације ресурса попут фосилних горива и њиховог сагоревања зарад добијања енергије једноставно нису одрживи. Другим речима, данашњи економски системи исцрпљују ресурсе и производе отпад, чиме повећавају ентропију како у природним, тако и у људским системима.
Током наредних деценија, концепт биоекономије се развијао првенствено у областима које се баве различитим аспектима одрживости, али је почетком 2000-их почео да добија на значају и у креирању политика на нивоу Европске уније.
Технолошки гледано, биоекономија заиста представља оптимално коришћење обновљивих биолошких ресурса и обновљивих сировина из пољопривреде, шумарства или других извора (инсекти, гљиве и др), као и биогеног отпада и остатака у сврху производње хране, сточне хране, материјала, хемикалија и енергије.
Временом су се првобитним идејама додавала различита тумачења, те се већ до 2010. године о биоекономији све чешће говорило у веома технолошки оптимистичном и револуционарном маниру, као о технолошком решењу које може да материјално покрије тренутни ниво потрошње ресурса и омогући будући економски раст захваљујући иновацијама у области биотехнологије. Другим речима, циљ јесте развој технологија и решења која побољшавају ефикасност ресурса, подстичу одрживу производњу и стварају производе из биомасе са додатом вредношћу.
Другим речима, циљ јесте развој технологија и решења која побољшавају ефикасност ресурса, подстичу одрживу производњу и стварају производе из биомасе са додатом вредношћу.
Ипак, иако су наведене дефиниције тачне, свет није доживео најављену „биотехнолошку револуцију“ нити је сведочио употреби биоекономије као „новог покретача раста“. Фокусирање првенствено на технолошке аспекте биоекономије као довољна решења, попут биотехнологије, биогорива и иновација у комплементарним областима, испоставило се у најбољем случају као претеривање, недовољно за решавање горућих еколошких изазова, а у најгорем као идеалистичко оправдање за greenwashing активности и одржавање статуса кво у виду уобичајене експлоатације ресурса проширене експлоатацијом биомасе.
Одрживи економски систем може бити само онај који је хармонизован са процесима од којих зависи, односно да је усклађен са материјалним природним законима.
Чак и ако је нешто технолошки изводљиво, често је случај да технолошка промена долази брже од друштвене и да не може тек тако да надомести друштвену динамику која доводи до нежељених последица. Данашња друштвена динамика, на глобалном нивоу, троши више ресурса него што планетарни системи могу да обнове. Тренутно је прекорачено шест од девет планетарних граница, а седма (закисељавање океана) виси о концу. Глобалне емисије гасова са ефектом стаклене баште расту упркос свим ратификованим конвенцијама, спроведеним зеленим политикама и примењеним технолошким решењима.
Једноставно речено, постојећи економски системи нису усклађени са материјалном реалношћу. Они функционишу на основу експлоатације и уништавања ресурса, при чему се природно окружење посматра као скуп ресурса који просто чекају на ред за експлоатацију ради финансијске добити. Истовремено постојећи системи не успевају да испуне ни основне људске потребе значајног дела светске популације.
Стога се биоекономија бави и следећим питањима. Како изградити одржив економски систем који узима у обзир оскудицу ресурса, смањује утицај на животну средину, функционише у оквиру планетарних граница и омогућава благостање? Како на одржив начин користити биолошке ресурсе и на који начин се то може скалирати?
Током година постајало је све јасније да инкременталне технолошке промене, уведене у постојећи економски систем, нису довољне да се остваре циљеви одрживости. Коришћење обновљивих извора није успело да ухвати корак са растућим стопама потрошње. Стога су многи теоретичари и практичари схватили да биоекономија у технолошком смислу може бити одржива само у оквиру одрживог друштвеног система.
Данас се на биоекономију све више гледа као на интегрални елемент шире друштвено-еколошке трансформације садашњих стилова живота и модела производње.
Дакле, претходна техноцентрична дефиниција се данас често проширује на различите начине, у зависности од идеолошких варијација различитих заговорника биоекономије, како би обухватила и друштвену трансформацију. У суштини, технолошке и економске аспекте мора пратити идеолошка и бихејвиорална трансформација од редукционистичких, идеалистичких, линеарних друштвених система искључиво усмерених на раст, ка одрживим и циркуларним системима који узимају у обзир шири спектар варијабли и концепата који се односе на екологију, планетарне границе, довољност, ефикасност и благостање.
Како би се истакли неки од кључних елемената биоекономије и како би се направила додатна разлика од линеарних економских система (који подразумевају да су природни ресурси неограничени и да планетарни системи имају бесконачан капацитет за регенерацију), често можемо наићи на термине попут „одрживе биоекономије” или „циркуларне биоекономије”, чак и у случајевима када не постоје разлике у односу на првобитни термин. Такође је некада циљ да се направи разлика између наратива који долази са позиције технолошког оптимизма и закључака научне заједнице.
Закључци научне заједнице наглашавају неопходност смањења глобалних стопа потрошње како би решења која биоекономија нуди била одржива. Тренутно не постоји скалабилно технолошко решење које може да подржи постојећи обим потрошње, а да истовремено буде одрживо. Заговорници биоекономије често наглашавају концепт довољности као кључ за превазилажење ове бихејвиоралне баријере, што такође подразумева смањење укупне употребе материјала и енергије, без угрожавања људског благостања.
Како трансформација ка истински одрживом друштву укључује различите системске елементе и нивое, биоекономија захтева трансдисциплинарни приступ (укључујући пољопривредне науке, биотехнологију, филозофију, друштвене науке, итд) али и јединствене локалне перспективе и праксе. Прелазак на био-базирану и пост-фосилну економију отвара и шкакљива питања локалних потреба, еколошке правде, друштвене неједнакости и еколошког колонијализма.
Упркос свим потешкоћама и изазовима, биоекономија остаје суштински део пакета за решавање савремених глобалних изазова попут одрживе производње хране и климатских промена.
Праведна друштвена трансформација захтева експлицитно бављење расподелом терета и користи у контексту спровођења политика везаних за биоекономију и обезбеђивање демократских процеса за обухваћене локалне заједнице.
Прелазак на биоекономију је саставни део спровођења Циљева одрживог развоја Уједињених нација као и један од алата за испуњавање климатских обавеза из Париског споразума, због потенцијала да значајно допринесе ублажавању климатских промена смањењем ослањања на фосилне ресурсе и енергију.
Европска унија је усвојила Стратегију за биоекономију која, између осталог, истиче њен потенцијал за обнову и јачање индустрије, модернизацију примарне производње и отварање нових радних места. Многе земље су такође развиле и усвојиле биоекономске стратегије на националном нивоу, а сведоци смо и друштвених покрета који се све више залажу за спровођење основних принципа биоекономије.
Аутор: Синиша Борота, социолог
