U svojoj suštini, bioekonomija predstavlja ekonomski sistem koji se zasniva na održivom korišćenju obnovljivih bioloških resursa (npr. biljaka, mikroorganizama, itd) u svrhu proizvodnje hrane, materijala i energije. Biotehnologija se bavi višestrukim savremenim društvenim izazovima poput ekološke održivosti, održive proizvodnje hrane i ekonomske otpornosti, i obuhvata različite sektore poput poljoprivrede, šumarstva i biotehnologije.
Ipak, ukoliko krenemo da elaboriramo osnovne definicije i sagledavamo različite načine na koje se bioekonomija može sprovoditi odnosno kako bi je trebalo sprovoditi, primetićemo i različita viđenja samog koncepta. Od perspektive orijentisane ka tehnologiji do pogleda na bioekonomiju kroz ekološka i sociološka sočiva. Počnimo hronološki.
Kao pojam, prvi put ga je 1970-ih upotrebio Nikolas Đorđesku-Regen (eng. Nikolas Georgescu-Roegen), rumunski matematičar i ekonomista kako bi opisao ekonomski sistem zasnovan na materijalnim prirodnim zakonima i koji uzima u obzir ograničenu količinu raspoloživih sirovina. Teorijske osnove za ovaj pristup kombinovale su ekonomiju sa fizikom i biologijom, sa akcentom na drugi zakon termodinamike. Jedan od centralnih argumenata bio je da ekonomske aktivnosti suštinski dovode do degradacije životne sredine. Ovo povećava entropiju iskorišćenih resursa i istovremeno smanjuje prisustvo resursa niske entropije u okruženju.
Nadovezujući se na ovu premisu i činjenicu da entropija uvek raste ili ostane konstantna u izolovanom sistemu, zaključeno je da linearni modeli eksploatacije resursa poput fosilnih goriva i njihovog sagorevanja zarad dobijanja energije jednostavno nisu održivi. Drugim rečima, današnji ekonomski sistemi iscrpljuju resurse i proizvode otpad, čime povećavaju entropiju kako u prirodnim, tako i u ljudskim sistemima.
Tokom narednih decenija, koncept bioekonomije se razvijao prvenstveno u oblastima koje se bave različitim aspektima održivosti, ali je početkom 2000-ih počeo da dobija na značaju i u kreiranju politika na nivou Evropske unije.
Tehnološki gledano, bioekonomija zaista predstavlja optimalno korišćenje obnovljivih bioloških resursa i obnovljivih sirovina iz poljoprivrede, šumarstva ili drugih izvora (insekti, gljive i dr), kao i biogenog otpada i ostataka u svrhu proizvodnje hrane, stočne hrane, materijala, hemikalija i energije.
Vremenom su se prvobitnim idejama dodavala različita tumačenja, te se već do 2010. godine o bioekonomiji sve češće govorilo u veoma tehnološki optimističnom i revolucionarnom maniru, kao o tehnološkom rešenju koje može da materijalno pokrije trenutni nivo potrošnje resursa i omogući budući ekonomski rast zahvaljujući inovacijama u oblasti biotehnologije. Drugim rečima, cilj jeste razvoj tehnologija i rešenja koja poboljšavaju efikasnost resursa, podstiču održivu proizvodnju i stvaraju proizvode iz biomase sa dodatom vrednošću.
Drugim rečima, cilj jeste razvoj tehnologija i rešenja koja poboljšavaju efikasnost resursa, podstiču održivu proizvodnju i stvaraju proizvode iz biomase sa dodatom vrednošću.
Ipak, iako su navedene definicije tačne, svet nije doživeo najavljenu „biotehnološku revoluciju“ niti je svedočio upotrebi bioekonomije kao „novog pokretača rasta“. Fokusiranje prvenstveno na tehnološke aspekte bioekonomije kao dovoljna rešenja, poput biotehnologije, biogoriva i inovacija u komplementarnim oblastima, ispostavilo se u najboljem slučaju kao preterivanje, nedovoljno za rešavanje gorućih ekoloških izazova, a u najgorem kao idealističko opravdanje za greenwashing aktivnosti i održavanje statusa kvo u vidu uobičajene eksploatacije resursa proširene eksploatacijom biomase.
Održivi ekonomski sistem može biti samo onaj koji je harmonizovan sa procesima od kojih zavisi, odnosno da je usklađen sa materijalnim prirodnim zakonima.
Čak i ako je nešto tehnološki izvodljivo, često je slučaj da tehnološka promena dolazi brže od društvene i da ne može tek tako da nadomesti društvenu dinamiku koja dovodi do neželjenih posledica. Današnja društvena dinamika, na globalnom nivou, troši više resursa nego što planetarni sistemi mogu da obnove. Trenutno je prekoračeno šest od devet planetarnih granica, a sedma (zakiseljavanje okeana) visi o koncu. Globalne emisije gasova sa efektom staklene bašte rastu uprkos svim ratifikovanim konvencijama, sprovedenim zelenim politikama i primenjenim tehnološkim rešenjima.
Jednostavno rečeno, postojeći ekonomski sistemi nisu usklađeni sa materijalnom realnošću. Oni funkcionišu na osnovu eksploatacije i uništavanja resursa, pri čemu se prirodno okruženje posmatra kao skup resursa koji prosto čekaju na red za eksploataciju radi finansijske dobiti. Istovremeno postojeći sistemi ne uspevaju da ispune ni osnovne ljudske potrebe značajnog dela svetske populacije.
Stoga se bioekonomija bavi i sledećim pitanjima. Kako izgraditi održiv ekonomski sistem koji uzima u obzir oskudicu resursa, smanjuje uticaj na životnu sredinu, funkcioniše u okviru planetarnih granica i omogućava blagostanje? Kako na održiv način koristiti biološke resurse i na koji način se to može skalirati?
Tokom godina postajalo je sve jasnije da inkrementalne tehnološke promene, uvedene u postojeći ekonomski sistem, nisu dovoljne da se ostvare ciljevi održivosti. Korišćenje obnovljivih izvora nije uspelo da uhvati korak sa rastućim stopama potrošnje. Stoga su mnogi teoretičari i praktičari shvatili da bioekonomija u tehnološkom smislu može biti održiva samo u okviru održivog društvenog sistema.
Danas se na bioekonomiju sve više gleda kao na integralni element šire društveno-ekološke transformacije sadašnjih stilova života i modela proizvodnje.
Dakle, prethodna tehnocentrična definicija se danas često proširuje na različite načine, u zavisnosti od ideoloških varijacija različitih zagovornika bioekonomije, kako bi obuhvatila i društvenu transformaciju. U suštini, tehnološke i ekonomske aspekte mora pratiti ideološka i bihejvioralna transformacija od redukcionističkih, idealističkih, linearnih društvenih sistema isključivo usmerenih na rast, ka održivim i cirkularnim sistemima koji uzimaju u obzir širi spektar varijabli i koncepata koji se odnose na ekologiju, planetarne granice, dovoljnost, efikasnost i blagostanje.
Kako bi se istakli neki od ključnih elemenata bioekonomije i kako bi se napravila dodatna razlika od linearnih ekonomskih sistema (koji podrazumevaju da su prirodni resursi neograničeni i da planetarni sistemi imaju beskonačan kapacitet za regeneraciju), često možemo naići na termine poput „održive bioekonomije” ili „cirkularne bioekonomije”, čak i u slučajevima kada ne postoje razlike u odnosu na prvobitni termin. Takođe je nekada cilj da se napravi razlika između narativa koji dolazi sa pozicije tehnološkog optimizma i zaključaka naučne zajednice.
Zaključci naučne zajednice naglašavaju neophodnost smanjenja globalnih stopa potrošnje kako bi rešenja koja bioekonomija nudi bila održiva. Trenutno ne postoji skalabilno tehnološko rešenje koje može da podrži postojeći obim potrošnje, a da istovremeno bude održivo. Zagovornici bioekonomije često naglašavaju koncept dovoljnosti kao ključ za prevazilaženje ove bihejvioralne barijere, što takođe podrazumeva smanjenje ukupne upotrebe materijala i energije, bez ugrožavanja ljudskog blagostanja.
Kako transformacija ka istinski održivom društvu uključuje različite sistemske elemente i nivoe, bioekonomija zahteva transdisciplinarni pristup (uključujući poljoprivredne nauke, biotehnologiju, filozofiju, društvene nauke, itd) ali i jedinstvene lokalne perspektive i prakse. Prelazak na bio-baziranu i post-fosilnu ekonomiju otvara i škakljiva pitanja lokalnih potreba, ekološke pravde, društvene nejednakosti i ekološkog kolonijalizma.
Uprkos svim poteškoćama i izazovima, bioekonomija ostaje suštinski deo paketa za rešavanje savremenih globalnih izazova poput održive proizvodnje hrane i klimatskih promena.
Pravedna društvena transformacija zahteva eksplicitno bavljenje raspodelom tereta i koristi u kontekstu sprovođenja politika vezanih za bioekonomiju i obezbeđivanje demokratskih procesa za obuhvaćene lokalne zajednice.
Prelazak na bioekonomiju je sastavni deo sprovođenja Ciljeva održivog razvoja Ujedinjenih nacija kao i jedan od alata za ispunjavanje klimatskih obaveza iz Pariskog sporazuma, zbog potencijala da značajno doprinese ublažavanju klimatskih promena smanjenjem oslanjanja na fosilne resurse i energiju.
Evropska unija je usvojila Strategiju za bioekonomiju koja, između ostalog, ističe njen potencijal za obnovu i jačanje industrije, modernizaciju primarne proizvodnje i otvaranje novih radnih mesta. Mnoge zemlje su takođe razvile i usvojile bioekonomske strategije na nacionalnom nivou, a svedoci smo i društvenih pokreta koji se sve više zalažu za sprovođenje osnovnih principa bioekonomije.
Autor: Siniša Borota, sociolog
