„Često nas kritikuju zbog plata, ali ne kažu da nam je prihod po zaposlenom najveći u grani. Naši ljudi su među najproduktivnijima na svetu“. Ovako je 2009. godine Lojd Blankfajn, generalni direktor Goldman Saksa opravdao astronomske zarade i bonuse svojih zaposlenih. To je bilo godinu dana nakon što je kompanija spašena sa 125 milijardi dolara novca američkih građana, iako je kumovala finansijskom slomu. Izjava je još nebuloznija pošto je između novembra 2007. i decembra 2009. Goldman otpustio tri hiljade radnika. Zašto bi, ako su najproduktivniji?
U međuvremenu, Ričard Fuld, direktor propale banke Braća Leman inkasirao je 34 miliona dolara. Toliko je dobio i Džozef Kasano, šef osiguravajućeg društva AIG pri odlasku u penziju februara 2008, a onda devet miliona za konsultantske usluge. Sam Blankfajn je, dok je otpuštao, zaradio 70 miliona dolara. Ukupna zarada zaposlenih u finansijama je 2007. iznosila je 164 milijardi dolara. Financial Times objavio je da zaposleni u najvećim bankama dobijaju i do 40 procenata ukupnih prihoda što je đuture, u 2020. i 2021. godini, iznosilo 124 i 142 milijarde dolara. Upitan da li su u redu ogromne plate i bonusi zaposlenih u finansijama, Skot Talbot, šef lobi grupe koja predstavlja oko stotinu najvećih finansijskih korporacija, novinaru je odgovorio: „Jesu, ako su ih zaradili“. „Mislite li da su ih zaradili?“ „Da, mislim.“
Šta znači zaraditi? Zarađivanje se vezuje za stvaranje vrednosti. Da li zarade bankara odražavaju njihovu produktivnost?
Odgovor zavisi od toga šta je vrednost, šta produktivnost, ko se smatra produktivnim a ko neproduktivnim i ko povlači granicu između njih. Ta pitanja postavlja Marijana Macukato u knjizi „Vrednost svega“ (Value of Everything) iz 2018. godine. Konačnih odgovora nema, jer su se vekovima menjali kao rezultat ekonomske debate. Ključna ideja knjige je da je savremena ekonomija lišena debate o vrednosti. Bez nje, zablude o produktivnosti su neopovrgljive i zato je autorkin cilj da je oživi.
Macukato definiše stvaranje vrednosti kao proizvodnju novih proizvoda i usluga koje su korisne za društvo, a isisavanje vrednosti kao enormno zarađivanje od kruženja već postojeće vrednosti. Ekonomisti su vekovima razlikovali aktivnosti prema sposobnosti stvaranja vrednosti. Produktivne su uvek bile one koje stvaraju vrednost, a neproduktivne one koje je isisavaju. Neproduktivni deo društva živi od nezarađenog dohotka – rente ili socijalnih davanja. Produktivni svoj dohodak zarađuje za sebe i ostatak društva. Ova granica nikad nije bila fiksna ali je uvek, kao i danas, delila društvo na produktivne i izdržavane, na vredne i lenje.
OD TEORIJE VREDNOSTI…
Istorija ekonomskih ideja je istorija potrage za izvorom vrednosti. Prvo poglavlje pokriva razdoblje do devetnaestog veka, počev od merkantilistaza koje je izvor bogatstva bila trgovinai koji su prvi računali ono što danas zovemo nacionalnim dohotkom. To je, na osnovu podataka o porezima, popisu i potrošnji osnovnih dobara radio Vilijam Peti (1623–1687) da bi se znalo koliko ko zarađuje, a izvoz ostao veći od uvoza. Gregori King (1648–1712) je produktivnost definisao kao pozitivnu razliku između prihoda i troškova.
Iskorak su načinili francuski fiziokrati, a Fransoa Kene (1694–1774) prvi sačinjava sistemsku teoriju vrednosti. Za fiziokrate jedino je zemlja izvor vrednosti(žitarica iz semena, ruda iz zemlje) a ljudi je samo preoblikuju (hleb od žitarice, čelik od gvožđa). Produktivni su zemljoradnici, stočari, ribari i rudari a ostali, uključujući državu – „sterilni“. Premeštanje fokusa sa trgovine odgovaralo je zakinutom seljaštvu uoči Francuske revolucije. Kasnije je Turgo (1727–1781) priznao da su zanatlije, sudije i drugi ipak važni za društvo, ali i dalje kao izdržavana klasa.
Fiziokratizam je osporen tamo gde je bilo jasno da bogatstvo ne raste samo iz zemlje. Prema Adamu Smitu (1723–1790), filozofu i rodonačelniku klasične političke ekonomije, proizvod vredi onoliko koliko je radnog vremena uloženo u njegovu proizvodnju. Prema novoj granici, produktivni su svi koji proizvode nešto opipljivo: zemljoradnici, rudari, industrijski radnici. Svi ostali – lekari, advokati ili država – mogu biti korisni ali ne i produktivni. Smitova teorija došla je kao poručena mladoj klasi industrijalaca, izvoznicima i britanskoj državi, koja je stekla međunarodnu tehnološku prednost.
Ovu radnu teoriju vrednosti unapredio je David Rikardo (1772–1823) analizom raspodele vrednosti na plate, profit i rentu: nije važna „opipljivost“ rezultata rada nego koliko se oni produktivno koriste. Hvalio je industrijalce jer zarađuju i za sebe i za radnike. Negativci su bili zemljovlasnici jer ubiraju sve veću rentu, pošto je zemlja fiksni resurs. To je postalo problem u Engleskoj koja se industrijalizuje: Rikardova teorija nadahnula je ukidanje tzv. žitnih zakona 1846, čime je moć sa zemljovlasničke aristokratije prešla na kapitaliste.
Rikardo nikada nije uveo standard za merenje vrednosti svih dobara i usluga. Kada je to učinio Karl Marks (1818-1883) kategorijom radne snage, postalo je jasno da ljudi stvaraju višak vrednosti. Njegova ideja je da u kapitalizmu višak vrednosti raste, ali ga kapitalisti natproporcionalno prisvajaju. To znači da industrijalizacija i urbanizacija nisu dovele do rasta, nego pada dobrobiti većine. Sa Marksom, kapital je dobio društvenu dimenziju a višak vrednosti negativnu konotaciju. A to nije dobro, ako ste kapitalista.
…DO TEORIJE CENA
Drugo poglavlje bavi se usponom subjektivne teorije vrednosti. Krajem 19. veka, radna teorija vrednosti, prema kojoj proizvod stiče vrednost u proizvodnji, udaljila se od interesa moćnih. Tada su pažnju stekla gledišta prema kojima vrednost zavisi od subjektive spremnosti za plaćanje. Kupca zanima korisnost, a ne koliko dugo stolar sklapa stolicu – ako mu se ne sviđa, neće da je kupi. Ako neće da je kupi, stolica ne vredi ništa. Iz toga sledi da proizvod stiče vrednost na tržištu, tek i samo po dogovorenoj ceni.
Istovremeno je napredak fizike podstakao pokušaje da se i ekonomija učini „pravom“ naukom. Filozofski pristup, koji je uzimao društvo u čitavoj njegovoj složenosti, ustupio je mesto algebri i modelima. Što su modeli elegantniji, to su apstraktniji. Što su apstraktniji, sa sebe stresaju po parče stvarnosti. Tako je politička ekonomija Smita, Rikarda i Marksa svedena na ekonomiju. Tako se sa cene određene vrednošću prešlo na vrednost određenu cenom.
Srž nove, marginalističketeorije čiji su prvoborci bili Vilijam S. Dževons (1835–1882), Karl Menger (1840–1921) i Leon Valras (1834–1910) je u graničnim količinama: radnik zarađuje onoliko koliko je doprineo firmi (granična produktivnost); pojedinac vrednuje proizvod onoliko koliko mu je koristan (granična korisnost) itd. Tu je i zakon opadajuće granične korisnosti: što je resurs obilniji, granična je korisnost manja (kada imate tri grabulje, tri radnika su sjajna, četvrti se malo dosađuje, a petorica bi se sudarala); što je dobro oskudnije, granična korisnost je veća (prva čaša vode u pustinji je sjajna, druga je i dalje dobra, ali je treća možda suvišna). Dakle, što je dobro korisnije, to je traženije. Što je traženije, veća mu je tržišna cena. Što je veća tržišna cena, veća mu je i vrednost. U uslovima slobodnog tržišta, kapitalizam pruža maksimalnu vrednost za sve. Za marginaliste, produktivno je samo ono što je na tržišu.
MARGINALISTIČKA (KONTRA)REVOLUCIJA I NJENE POSLEDICE
Marginalizam je afirmisao prof. Alfred Maršal (1842–1924) u svom uticajnom udžbeniku Principi ekonomije iz 1890. Stekli su se uslovi da ekonomija postane nauka koja je, prema Valrasu, „potpuno ravnodušna prema posledicama njene potrage za istinom“.
Jedna od posledica je da se nezaposlenost može tumačiti kao stanje u kom je, za pojedinca, korisnost dokolice veća od korisnosti rada za tržišnu platu – iz čega sledi da je nezaposlenost stvar izbora. Druga je da se dohodak pravda proizvodnjom nečega što je vredno, dok se vrednost meri po tome donosi li dohodak. To je logički hula-hop po kome zarađuješ jer si produktivan i produktivan si jer zarađuješ. Odjednom, koncept nezarađenog dohotka nestaje. Ako on nestaje, nema isisavanja. Nema eksploatacije. Profit postaje stvar „graničnog proizvoda kapitala“. A to je dobro, ako ste kapitalista.
„Vrednost svega“ je knjiga o posledicama ovog teorijskog obrta. Treće poglavlje bavi se uticajem marginalizma na obračun ekonomskih pokazatelja. Ako je svaka legalna tržišna zarada produktivna, onda u BDP-a mogu ući astronomske plate bankara, dobit proizvođača oružja ili marketinških firmi – ali ne i kućna nega ili humanitarni rad. Kada fabrika zagadi reku BDP ne pada, ali kada neka kompanija naplati njeno čišćenje, BDP raste. Možda zvuči nepravedno, ali o tome se i radi: metodi računske agregacije su konvencije koje oslikavaju dominantnu teoriju i ideologiju.
Sastavljanje nacionalnih računa savremene privrede jeste teško, ali je mnogo gore to što nema čvrstih kriterijuma o tome šta uključiti u obračun. Oni se svode na „hokus-pokus kombinaciju marginalizma, statističke izvodljivosti i neke vrste zdravog razuma“, što je laka meta lobistima. Tako kapitalisti mogu svoje neproduktivne delatnosti neprimetno da „uvuku“ u obračun BDP-a i učine ih produktivnim.
Ovo je moguće jer je zamagljena granica između aktivnosti koje stvaraju i koje uništavaju vrednost. Tome doprinose kursevi poslovne ekonomije gde se uči o „vrednosti za akcionare“, „lancima vrednosti“, o menadžmentu „baziranom na vrednosti“ i sl. Pojmovi su svakojaki ali redukuju pojam vrednosti, što je omogućava njegovu proizvoljnu upotrebu.
I naravno, zloupotrebu.
METASTAZA FINANSIJA
Čertvo i peto poglavlje Macukato posvećuje „pitanju od milijardu dolara“: da li finansijski sektor „vrti“ postojeću vrednost ili stvara novu?
Od srednjeg veka do Marksa, banke su bile neproduktivne jer se mislilo ne mogu da stvore više od onoga što uzmu. Do Velike depresije 1929–1933, smatralo se da ukupna dobit u finansijama ne može da premaši dobit realnog sektora. Kada se ispostavilo da može, usledila je regulacija sa vrhuncem u sporazumu iz Bretonvudsa 1944. godine. Banke su pomno kontrolisane, a prekogranično kretanje kapitala je ograničavano. Smatralo se da je uloga finansija da „podmazuju“ motore realne privrede plasiranjem kapitala tamo gde je najpotrebniji. Šezdesetih godina ojačalo je protivljenje regulaciji. Lobisti su političare uveravali u neefikasnost striktnih kontrola, dok je monetarizam Miltona Fridmana hvatao zalet. Tokom krize sedamdesetih, pogledi su upereni ka finansijama koje bi oživele ekonomski rast. Usledila je postepena deregulacija poslovanja banaka, osiguravajućih društava, hedž fondova i sličnih kompanija. Zbog sve veće trgovine složenim finansijskim instrumentima, udeo finansija u ukupnom profitu američkih korporacija porastao je sa desetak odsto sedamdesetih na preko 40% početkom dvehiljaditih godina. Udeo finansija u američkom BDP-u je 1950–2006. porastao trostruko. Ovo je postao važan argument u korist produktivnosti finansija, za koje se govorilo da spuštaju sistemski rizik i podstiču efikasnost tržišta. U nacionalnim računima je eksplicitna produktivnost finansija priznata 1993. Znači li to da stvaraju vrednost?
„Ne“, odlučna je Macukato jer finansijski sektor izvlačivrednost kroz rast transakcionih troškova, prebacivanje rizika na ostatak privrede i oligopolsku moć. Jedan od argumenata je da enormni rast finansija nije praćen proporcionalnim padom cena finansijskih usluga. Iz toga sledi da korisnici nisu imali korist od ekonomije obima. Pošto je razlika između vrednosti i cene finansijskih usluga zamućena, profiti i zarade bankara pravdaju se marginalističkom tautologijom: finansije su vredne zato što su vrednovane.
FINANSIJALIZACIJA I NJENI HIROVI
Šesti deo posvećen je finansijalizaciji kao „ključnoj tendenciji današnjice“. U potrazi za kratkoročnim prinosom, finansijski se mentalitet zapatio i u nefinansijskim sektorima: glavni poslovni cilj postaje maksimizacija „vrednosti za akcionare“, što je koncept zasnovan na ideji da akcionari snose najveći rizik. Ko snosi najveći rizik, nekako mu pripada i najviše novca. Ovo se ostvaruje maksimizacijom „zarade po akciji“, što je postao glavni pokazatelj produktivnosti kompanije. Zato ove osnivaju finansijske ogranke, sarađuju sa fondovima rizičnog kapitala i otkupljuju sopstvene akcije od čega, pored akcionara, masno zarade i rukovodioci. Od 2003. do 2013. godine, 449 najvećih kompanija potrošilo 2.400 milijardi dolara na otkup sopstvenih akcija. To direktno ugrožava dugoročni ekonomski rast.
Ova korozivna praksa koja industriji uskraćuje kapital zahvatila je i inovativne sektore poput farmacije, elektronike ili IT-a. U sedmom poglavlju, Macukato raskrinkava priču o vrednosti vizionara i preduzetnika „iz garaže“ kao lažnu, jer zapravo maskira isisavanje bogatstva. Ovo potvrđuju lobiranje u oblasti regulacije patenata i zloupotreba tržišne moći, uz oslanjanje na fundamentalna istraživanja koja finansira država. „Glavni oblici isisavanja vrednosti u dvadeset prvom veku jesu socijalizacija rizika i privatizacija nagrada od tehnoloških inovacija“, piše Macukato na 191. strani.
Osmo poglavlje posvećeno je državama, čija se sposobnost stvaranja vrednosti potcenjuje. Isto kako su finansije rukopoložene kao produktivne, tako je i javni sektor predstavljen kao neproduktivan. To je posledica falinki sistema nacionalnih računa, od kojih je možda najvažnija u pretpostavci da je prinos na javna ulaganja nula, dok su prinosi na ulaganja privatnog sektora pozitivni. Činjenica da se prinos na javna ulaganja može proceniti tržišnom stopom prinosa govori da se radi o „političkoj odluci, a ne naučnoj neizbežnosti“ (str. 246). Takođe, profit javnih preduzeća ulazi u dobit čitave delatnosti u kojoj rade, a ne javnog sektora. Pošto posluju na tržištu, ne doprinose javnoj vrednosti, čime se ispostavlja da su javni izdaci uvek veći od vrednosti. To je zicer za argument kako država „da bi trošila, mora prvo da uzme“.
U POČETKU BEŠE VREDNOST
Na mnogo načina država stvara vrednost: ulaganjem u ranim, rizičnim fazama tehnološkog razvoja, pružanjem pristupa tehnologijama proisteklih iz državnih projekata, kontracikličnim ulaganjima, poreskim olakšicama ili spašavanjem banaka. No, ovo priznati značilo bi baviti se posledicama.
Ovo je knjiga o uzrocima. Na tragu ideje Karla Polanjija da tržište nije nikakav „apsolut“, već nešto što društva svesno oblikuju, autorka zaključuje da se bolja budućnost možekonstruisati. Nije dovoljno tu i tamo korigovati obračun BDP-a ili progresivnu politiku svesti na oporezivanje bogatih. Niti naterati kompanije da uzmu u obzir i interese drugih stejkholdera, a ne samo akcionara. Ekonomiji je potreban alat kako bi opovrgao besmislice o produktivnosti.
Za budućnost u kojoj će ekonomija raditi za ljude, a ne ljudi za ekonomiju, potrebne su nove politike i novi rečnik primeren stvarnosti. Od svih reči tog rečnika, ključna bi morala da bude „vrednost“.
Autor: Ivan Radanović, kolumnista Instituta za razvoj i inovacije
