У Републици Србији, популација мрког медведа се тренутно опоравља упркос мноштва сталних изазова попут фрагментације станишта и губитка станишта. Присуство медведа је важно због њиховог доприноса екосистему (на пример, ширење семена, кружење хранљивих материја).
С друге стране, опоравак популације је често повезан са повећаним интеракцијама између људи и медведа и сукобима у подручјима где људи и медведи деле животни простор, првенствено зато што медведи све чешће користе ресурсе којима уједно управљају или их експлоатишу људи.
Из еколошке перспективе, ово је очекивана последица фрагментације станишта и доступности хране. Из социо-еколошке перспективе, ово је питање о томе ко сноси трошкове заштите медведа, а ко од њих има користи. Због тога је кључно успоставити делотворне и праведне механизме који омогућавају суживот људи и медведа.
Најчешћи облици материјалне штете који настају услед напада медведа односе се на пољопривреду (страдање стоке, уништавање пчелињака и штета на усевима) и оштећења имовине. Мали пољопривредници, старије особе и економски маргинализована домаћинства у руралним и планинским подручјима често су најрањивији.
Овакви губици додатно утичу на ставове, уверења и вредности локалних заједница у вези са медведима и могу довести до повећања репресивних облика понашања, попут убијања из одмазде.
Другим речима, уколико се од локалних заједница очекује да коегзистирају са медведима без адекватне подршке, гласа у одлучивању или конкретних бенефита, суживот постаје наметнут, идеалистички или моралистички захтев, а не одрживо решење. У том случају, конфликти између људи и медведа се не могу посматрати као неуспех локалног становништва да толерише медведе у својој околини, већ као неуспех друштва да створи одговарајуће услове за суживот. Штавише, конфликти се понекад тумаче и као ненамерна последица самих мера заштите медведа.
Да бисмо ово избегли морамо развити ефикасне мере заштите које истовремено адресирају социо-економске димензије суживота људи и медведа, заједно са еколошким факторима, и прилагођавати интервенције специфичним потребама локалног становништва. Ипак, у нашој земљи постоји недостатак емпиријских истраживања о социо-економским аспектима суживота људи и медведа, који су неопходни за креирање делотворних мера. Као одговор на тај недостатак, Институт за развој и иновације спровео је социо-економску анализу суживота људи и медведа у Републици Србији, у сарадњи са Друштвом за заштиту и проучавање птица Србије.
Суживот људи и медведа је динамично, али одрживо стање у којем се људи и медведи заједнички прилагођавају животу у истом простору.
Подаци су показали да је штета на кошницама била најчешћи проблем у вези са нападима медведа на приватне поседе, а већина испитаника који су пријавили сукоб са медведима доживела га је индиректно. Годишњи губици услед штета које проузрокују медведи најчешће су сврстани у распон од 1.000 до 5.000 евра. Када је реч о техничким мерама, ограђивање је било доминантна превентивна стратегија (док су алармни системи, чуварски пси и премештање кошница били знатно ређи).
Иако је готово половина испитаника поднела захтев за накнаду штете и око половина њих добила пун износ, остали су добили делимичне надокнаде или су још увек чекали одлуку, што указује на постојање одређених недостатака у раду институција.
Иако је мали број испитаника имао осигурање, већина би била спремна да плаћа веће премије за поузданију надокнаду штете, што указује на потенцијал за развој механизама осигурања. Недостатак информација и процедуралне препреке чешће су навођени као баријере за примену заштитних мера него сами трошкови.
Међу онима који су улагали у мере заштите од медведа, већина је годишње трошила мање од 500 евра (при чему је скоро половина пријавила издатке испод 200 евра). На крају, забележена је снажна спремност за примену личних мера прилагођавања које не подразумевају трошкове, као и јасна склоност ка практичним превентивним решењима попут ограђивања.
Адекватни, поуздани, свеобухватни и прилагођени механизми накнаде штете, механизми осигурања и подстицаји за ублажавање економских губитака повезаних са нападима медведа јесу неопходни, али нису довољни.
Иако је јасно да успешне мере морају укључивати ублажавање економских губитака за најрањивије групе, решења би такође требало да интегришу приступе засноване на заједничком управљању, који оснажују локалне заједнице да учествују у праћењу активности медведа и у креирању локалних стратегија ублажавања конфликата.
Већина испитаника изјавила је да би се укључила у програме заштите дивљих животиња уз адекватну надокнаду штете. На овај начин саме мере заштите могу донети друштвене бенефите који би заузврат даље јачали рад на заштити.
Поред тога, искуства везана за економске губитке нису једини фактори који обликују суживот људи и медведа. Постоје и социјални, културни, когнитивни и емоционални фактори који играју значајну улогу и које је потребно што боље разумети како би се развила ефикасна решења за ублажавање конфликата.
У том смислу, наши подаци указују да су вредности усмерене ка очувању природе релативно добро укорењене код испитаника, барем на нивоу апстрактних уверења и разматрања у вези постојања медведа на националном нивоу. На пример, већина испитаника препознаје еколошку важност мрког медведа и изражава нормативну подршку његовом присуству у Србији, подршку законској заштити и противи се лову на медведе.
Међутим, ова подршка постаје условљенија када се медведи разматрају у непосредној близини њиховом свакодневном животу или када се постављају питања о проактивним мерама, попут повећања бројности популације. То указује да је подршка заштити природе често контекстуална, а не безусловна, односно да зависи од перципиране изложености присуству медведа, ризика и личног искуства. Ово додатно наглашава потребу за снажном подршком на локалном нивоу.
Унапређење поверења у институције је кључно и захтева видна побољшања у благовремености, ефикасности, свеобухватности и перципираној праведности у контексту управљања конфликтима и механизмима компензације.
Ипак, већина испитаника изразила је незадовољство способношћу јавних институција да адекватно решавају конфликте између људи и медведа и да обезбеде довољне надокнаде за настале штете. Низак ниво поверења у институције може утицати на склоности значајног дела испитаника који подржавају рестриктивне мере попут ограничавања простора на којем бораве медведи и примене селективног одстрела у условима учесталих напада медведа.
Да сумирамо, суживот људи и медведа не зависи само од техничких или еколошких мера, већ подједнако и од социо-економских и институционалних фактора. Резултати анализе указују да су јачање система надокнаде штете, унапређење институционалне одговорности и активно укључивање локалног становништва једнако важни као и техничке мере у обезбеђивању друштвено прихватљивог, праведног и одрживог суживота између људи и медведа.
Аутор: Синиша Борота, социолог, Институт за развој и иновације
