U Republici Srbiji, populacija mrkog medveda se trenutno oporavlja uprkos mnoštva stalnih izazova poput fragmentacije staništa i gubitka staništa. Prisustvo medveda je važno zbog njihovog doprinosa ekosistemu (na primer, širenje semena, kruženje hranljivih materija).
S druge strane, oporavak populacije je često povezan sa povećanim interakcijama između ljudi i medveda i sukobima u područjima gde ljudi i medvedi dele životni prostor, prvenstveno zato što medvedi sve češće koriste resurse kojima ujedno upravljaju ili ih eksploatišu ljudi.
Iz ekološke perspektive, ovo je očekivana posledica fragmentacije staništa i dostupnosti hrane. Iz socio-ekološke perspektive, ovo je pitanje o tome ko snosi troškove zaštite medveda, a ko od njih ima koristi. Zbog toga je ključno uspostaviti delotvorne i pravedne mehanizme koji omogućavaju suživot ljudi i medveda.
Najčešći oblici materijalne štete koji nastaju usled napada medveda odnose se na poljoprivredu (stradanje stoke, uništavanje pčelinjaka i šteta na usevima) i oštećenja imovine. Mali poljoprivrednici, starije osobe i ekonomski marginalizovana domaćinstva u ruralnim i planinskim područjima često su najranjiviji.
Ovakvi gubici dodatno utiču na stavove, uverenja i vrednosti lokalnih zajednica u vezi sa medvedima i mogu dovesti do povećanja represivnih oblika ponašanja, poput ubijanja iz odmazde.
Drugim rečima, ukoliko se od lokalnih zajednica očekuje da koegzistiraju sa medvedima bez adekvatne podrške, glasa u odlučivanju ili konkretnih benefita, suživot postaje nametnut, idealistički ili moralistički zahtev, a ne održivo rešenje. U tom slučaju, konflikti između ljudi i medveda se ne mogu posmatrati kao neuspeh lokalnog stanovništva da toleriše medvede u svojoj okolini, već kao neuspeh društva da stvori odgovarajuće uslove za suživot. Štaviše, konflikti se ponekad tumače i kao nenamerna posledica samih mera zaštite medveda.
Da bismo ovo izbegli moramo razviti efikasne mere zaštite koje istovremeno adresiraju socio-ekonomske dimenzije suživota ljudi i medveda, zajedno sa ekološkim faktorima, i prilagođavati intervencije specifičnim potrebama lokalnog stanovništva. Ipak, u našoj zemlji postoji nedostatak empirijskih istraživanja o socio-ekonomskim aspektima suživota ljudi i medveda, koji su neophodni za kreiranje delotvornih mera. Kao odgovor na taj nedostatak, Institut za razvoj i inovacije sproveo je socio-ekonomsku analizu suživota ljudi i medveda u Republici Srbiji, u saradnji sa Društvom za zaštitu i proučavanje ptica Srbije.
Suživot ljudi i medveda je dinamično, ali održivo stanje u kojem se ljudi i medvedi zajednički prilagođavaju životu u istom prostoru.
Podaci su pokazali da je šteta na košnicama bila najčešći problem u vezi sa napadima medveda na privatne posede, a većina ispitanika koji su prijavili sukob sa medvedima doživela ga je indirektno. Godišnji gubici usled šteta koje prouzrokuju medvedi najčešće su svrstani u raspon od 1.000 do 5.000 evra. Kada je reč o tehničkim merama, ograđivanje je bilo dominantna preventivna strategija (dok su alarmni sistemi, čuvarski psi i premeštanje košnica bili znatno ređi).
Iako je gotovo polovina ispitanika podnela zahtev za naknadu štete i oko polovina njih dobila pun iznos, ostali su dobili delimične nadoknade ili su još uvek čekali odluku, što ukazuje na postojanje određenih nedostataka u radu institucija.
Iako je mali broj ispitanika imao osiguranje, većina bi bila spremna da plaća veće premije za pouzdaniju nadoknadu štete, što ukazuje na potencijal za razvoj mehanizama osiguranja. Nedostatak informacija i proceduralne prepreke češće su navođeni kao barijere za primenu zaštitnih mera nego sami troškovi.
Među onima koji su ulagali u mere zaštite od medveda, većina je godišnje trošila manje od 500 evra (pri čemu je skoro polovina prijavila izdatke ispod 200 evra). Na kraju, zabeležena je snažna spremnost za primenu ličnih mera prilagođavanja koje ne podrazumevaju troškove, kao i jasna sklonost ka praktičnim preventivnim rešenjima poput ograđivanja.
Adekvatni, pouzdani, sveobuhvatni i prilagođeni mehanizmi naknade štete, mehanizmi osiguranja i podsticaji za ublažavanje ekonomskih gubitaka povezanih sa napadima medveda jesu neophodni, ali nisu dovoljni.
Iako je jasno da uspešne mere moraju uključivati ublažavanje ekonomskih gubitaka za najranjivije grupe, rešenja bi takođe trebalo da integrišu pristupe zasnovane na zajedničkom upravljanju, koji osnažuju lokalne zajednice da učestvuju u praćenju aktivnosti medveda i u kreiranju lokalnih strategija ublažavanja konflikata.
Većina ispitanika izjavila je da bi se uključila u programe zaštite divljih životinja uz adekvatnu nadoknadu štete. Na ovaj način same mere zaštite mogu doneti društvene benefite koji bi zauzvrat dalje jačali rad na zaštiti.
Pored toga, iskustva vezana za ekonomske gubitke nisu jedini faktori koji oblikuju suživot ljudi i medveda. Postoje i socijalni, kulturni, kognitivni i emocionalni faktori koji igraju značajnu ulogu i koje je potrebno što bolje razumeti kako bi se razvila efikasna rešenja za ublažavanje konflikata.
U tom smislu, naši podaci ukazuju da su vrednosti usmerene ka očuvanju prirode relativno dobro ukorenjene kod ispitanika, barem na nivou apstraktnih uverenja i razmatranja u vezi postojanja medveda na nacionalnom nivou. Na primer, većina ispitanika prepoznaje ekološku važnost mrkog medveda i izražava normativnu podršku njegovom prisustvu u Srbiji, podršku zakonskoj zaštiti i protivi se lovu na medvede.
Međutim, ova podrška postaje uslovljenija kada se medvedi razmatraju u neposrednoj blizini njihovom svakodnevnom životu ili kada se postavljaju pitanja o proaktivnim merama, poput povećanja brojnosti populacije. To ukazuje da je podrška zaštiti prirode često kontekstualna, a ne bezuslovna, odnosno da zavisi od percipirane izloženosti prisustvu medveda, rizika i ličnog iskustva. Ovo dodatno naglašava potrebu za snažnom podrškom na lokalnom nivou.
Unapređenje poverenja u institucije je ključno i zahteva vidna poboljšanja u blagovremenosti, efikasnosti, sveobuhvatnosti i percipiranoj pravednosti u kontekstu upravljanja konfliktima i mehanizmima kompenzacije.
Ipak, većina ispitanika izrazila je nezadovoljstvo sposobnošću javnih institucija da adekvatno rešavaju konflikte između ljudi i medveda i da obezbede dovoljne nadoknade za nastale štete. Nizak nivo poverenja u institucije može uticati na sklonosti značajnog dela ispitanika koji podržavaju restriktivne mere poput ograničavanja prostora na kojem borave medvedi i primene selektivnog odstrela u uslovima učestalih napada medveda.
Da sumiramo, suživot ljudi i medveda ne zavisi samo od tehničkih ili ekoloških mera, već podjednako i od socio-ekonomskih i institucionalnih faktora. Rezultati analize ukazuju da su jačanje sistema nadoknade štete, unapređenje institucionalne odgovornosti i aktivno uključivanje lokalnog stanovništva jednako važni kao i tehničke mere u obezbeđivanju društveno prihvatljivog, pravednog i održivog suživota između ljudi i medveda.
Autor: Siniša Borota, sociolog, Institut za razvoj i inovacije
